субота, 03. март 2018.

ЧУДА СУ НЕМИНОВНОСТ – 106. наставак романа


          Како је прошла седељка у кафићу „Код Јужне капије“?
          Амик се нејасно сећао тупе омамљености и столова који су повремено лелујали док су се он и Раде присећали великог путовања. Низ Дунав, где је цивилизација почела, па кроз историју, пара и праисторију, до деда Мраза и гусара.
          

          
           Карту тог путовања могли су само да опишу, места и путокази су лебдели у времену и простору. Све се сажимало и ширило, као и кафић те вечери, и све је било толико лелујаво и релативно да би се им и сам Ајнштајн на томе позавидео.
        


          Више од миленијума сажето је у два-три месеца путовања, то се никако није могло објаснити. Као у романима који убрзавају и сажимају време и догађања. Као да су равни постојања замениле места – оно што је могуће у роману уграђено је у живот, а сам живот је истекао у романе.



          Уосталом, када се ка5ан и Златана врате са пловидбе знаће више о околини, па и о самом Амика.рс и себи самима.
          Сетио се оне тројице непознатих пијаних момака које су затекли у кафићу како спавају за столом.



          Тако су их и оставили у неко доба ноћи, а од њих би могао да сазна ко су, одакле су дошли, како...?
          И он се жустро уми и пожури у кафић.
          Али кафић је био празан, очишћен и умивен за јутарње госте.
          Дочекали су га као омиљеног госта, посадили за централни сто и донели дуплу кафу, уз напомену: „Кућа части“.
          Ту нешто није било у реду, осећао је Амик.
          - Јесмо ли ми ноћас платили она грдна пића? – упитао је опрезно.



          - Све је плаћено! – утеши га кафић-момак.
          Амик се опипа по џеповима и утврди да нема новчаник, а колико се сећао никад га није ни имао. Носим новчанице по џеповима, као папирне марамице?
          - Ко је платио – ја или Раде?
          - Не знам – одговорио је момак. – Чим смо вам дали рачун, појавиле су се паре.
          - А бакшиш?
          - И он, захваљујем. И то добар, већи од 10% рачуна.
          Не, тако се ништа није могло сазнати, схватио је Амик. И они су у истој равни као и ја.
          А она тројица, они што су спавали за столом?
          - Они пијани? Разбудили смо их на фајронт и отишли су.
          - Како? Где? Ко су они?
          - Кажу да су у близини... Дошли су чамцем до Јужне капије па тако и отишли. Ово су оставили.
          И момак даде Амику необичну фотку.


          - Оставили? – зачуди се Амик. – Шта је ово?
          - Опоменуо сам их да су то заборавили – објаснио је момак. – Не треба нам више – рекли су и отишли.
          Амик у џепу пронађе новчаницу, таман за дуплу кафу.
          - Ово кућа части! – понови момак и врати је.
          Амик изађе у свежину дана, први пут свестан да има новац у џепу. То нешто значи, знао је, али није желео да то даље разматра. Пренећу то Радетовој агенцији, па нека они брину, одлучио је.
          Градић је био тих и празан, једино је видео MNW како замишљено шетка по тргу.
          Кроз Јужну капију, сетио се. Можда су још тамо?


     
          Није било никога. Иза ње се видео мали залив где су могли да пристану чамцем и пут којим је такође могло да се дође у град.


           
          Онај исти пут којим су кренули на прво, кратко путовање и упознали ка5ана, Златану и MNW-а.
          Из даљине се зачуо писак који се брзо приближавао и прешао у продорно пиштање и тресак. Небо је бљеснуло са друге стране залива, а брда су се померила и залебдела.



          Закаснио је, помисли Амик сетивши се синоћне пијанке. Или је ово неки други? Да је треснуо у воду могао је да потопи „Арга“ са ка5аном и Златаном...
          А тада се предео промени. Као да је неко заменио декор. Више није било пута, ни залива, само густа шума. Лебдела је пред њим двоумећи се да ли да ту остане или оде негде даље. Њени облици се неколико пута померише као спокојно стадо оваца и замени је нов предео са брежуљцима и хоризонтом. Пут се опет појави, али неки други, а воде, залива, њих више није било.


          Немогуће, помисли Амик. Привиђа ми се. И, где је залив?
          Он тресну ногом о тло али се ништа не промени, само се мало фине, сипке прашине осу са врха Јужне капије.
          Одговор! – севну Амику кроз свест. Подсећа ме на своје прастаро постојање. Сви, увек, пролазимо кроз њу. Излазимо, самоуверени да знамо свој пут, а где ћемо доспети зависи од тренутног распореда декора, или простора, или судбине...
          Он се замишљено врати у град. Демони промена или добри дуси времена? Пут, залив, шума, брдо?



          Свеци – ђаволи, свељуди – богови, лепенски рибари и аветињски гусари...


          Уз обалу је управо пристајао „Арго“. 


          Лице Златане је изгледало забринуто, али је зато ка5ан зрачио од среће.
          Шта сте видели? – упита Амик нестрпљиво.
          Златана слеже раменима:
          - Као ниске бисера. Правог или лажног,,, Не знам...
          - Много острва! – настави ка5ан срећна лица. – Архипелаг! Биће дивно све то обићи!
          - Архипелаг? – зачуди се Амик и тада се сети фотке коју су оставили пијани момци.
          - Овакав? – упита.



          - Да, баш такав! – потврди ка5ан зачуђено. – Ја вама најновију вест а ви мени фотку о томе?
          - Е, мој ка5ане! – одговори Амик. – Чуда су неминовност. Раде је ипак у праву: кафић је чаробно средиште света.

Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар

ИНТЕРНЕТ ПРЕ ИНТЕРНЕТА - 111. наставак романа

            Јутарњи зраци сунца још су се преламали кроз ниске облаке када је Златана усплахирено потражила будне и радознале. А било их ј...