субота, 31. март 2018.

АКО ХОЋЕШ ДА ПОСТОЈИ... – 108. наставак романа


Када се „Арго“ приближио острву сунце је било још високо на небу али сенке су се истезале преко целог залива шарајући палубу. Град пред њима је треперио, истезао се и скупљао као да се двоуми да ли да постоји или не.
        


          - Хајде, сад! – подвикну ка5ан нервозно. – Устали се, или да се враћамо кући!
          Расута слика се скупи и град се појави, симетричан и магловит, уздижући куле и велике зграде на крајевима.



          Опрезно су се искрцали пред велико степениште које се као сиви, почасни тепих истезало пред њима.


         
          Магла се убрзано повлачила, чула се весела музика и граја а из сенке се појавише незаинтересовани лисац и подругљиви сатир...


          - Овакав је био – исправи аутора Златана и показа свој цртеж.


          - То је Минотаур – нећкао се аутор. Али може и такав - и настави:
          Сатир тресну повећу батину њима пред ноге.
          - Стани! Посао или задовољство? – упита он мрачно.
          - Нудите или тражите? – одговори Раде заинтересовано га загледајући.
          - Питам! – одсече сатир.
          - Имате журку на тргу? – обрадовао се Mister New Wave окрећући се ка музици. – То је за нас!
          - Туристи! – разочарано сатир добаци лисцу. – А ја се понадао...
          И он повуче батину а цела слика се промени.
          Степениште се изравна и нестаде, а на крају улице се појави весела карневалска поворка.
        


          Негде са стране чули су се разговетни гласови нечијег разговора.
          - Није оригинал.
          - Како није?
          - Оригинал је у Народном музеју.
          - Можда. Или је тамо добра копија!
         
          Један осмехнути новинар се залете ка њима шкљоцајући фотоапаратом.


          За њим дође цела ТВ екипа: камера, огледало за светлост, сталак за микрофон.
          - Јесте ли били синоћ у „Дионису“? – упита новинар узбуђено.
          - О, да! – одговори Mister New Wave лежерно, намештајући се пред камеру. – Ја сам тамо сваке вечери...
          - Сада ћемо, драги гледаоци, чути какви су утисци са синоћног спектакла „Уметност и мода!“ у „Дионису“! – збрза новинар и подметну му микрофон под нос


          - Ах, да! – настави Mister New Wave. - „Уметност и мода!“ Видите, мода је била права уметност... А уметност, но... знате већ - помодна!
          - Занимљиво запажање! – похвали га новинар.
          Са стране се настављао разговор невидљивих саговорника.
          - Осим тога, слика није завшена.
          - Како није? Па све је покривено бојом!
          - Да, али видите врата...
          Новинар се мало удаљи са камером.
          - Сликаћемо наше саговорнике... Молим? Али они то не желе... Уместо слике ево цртежа наше гошће...  
          - Златана Златана, crew of Argo“ – чуо се Златанин умиљати глас.
       


          - Дивотно – одушеви се новинар. – Достојно „Диониса“. Кога сте запазили од познатих? – настави новинар подмећући микрофон Mister New Wave
          Он важно диже главу.
          - Сви су били. Наведите било кога и нећете погрешити.
          - Макс, Јан, Ели, Пеђа, Нано... – набрајао је новинар.
          - Да, они... Или њихови аватари...
          - Како се мали сналази! – шапну Раде. – Празнином попуњава празнину, то треба умети...
          - Па више није приправник.
          - Ко, он? Јесте, али има доброг ментора – објасни Раде скромно.
          Гласови невидљивих саговорника су настављали своју причу.
          - Видите врата. Нису завршена.
          - Како нису?
          - Па видите каква су? Ни отворена, ни затворена! И то оба крила.
          Разговор је вероватно чуо и новинар јер се он спретно надовеза.
          - Јесте ли решили тајну „Плавих врата“?
          - Ала је упоран! – шапну Раде.
          - Таква му професија – одговори Амик. – Једног угњави да хиљаде забави.
          - Ех, хиљаде...
          - Добро, стотине – сложи се Амик. – Али чуј ово: „Плава врата“! То ме подсећа на...
          


          Новинар нестаде, а Mister New Wave пожури за њим.
          Испред њих прође група веселих, дотераних госпођица у треперавој светлости пуној одсјаја,


          Са стране, дечак се играо са разиграним псом.
          - Дивно! – узвикну Златана. – Какав спокојан свет! Као да смо у двадесетом веку!
         

          Њен глас шупље одјекну, као да је налетео на празнину. Слика града пред њима је дрхтала као платнена завеса на ветру. Из даљине се проби слика карневала...


          ... и војника у пуној опреми.


          - Шта чува ова војска? – запита Амик једног пролазника који се појављивао и нестајао.
          - Каква војска? – зачуди се он. – где ви видите војску? Тамо су арлекини – и нестаде у празнини.
          - А онај тамо личи на Пикаса! – узбуди се Раде. – Не могу да верујем, то и јесте Пикасо!
          Пикасо је пролазио са две афричке маске под мишком
       


          Пратило га је неколико пикадора са кориде и један високи, разбарушени човек.
          - Гијом – рече Пикасо. – Пожури, или се губи. Знаш да не подносим туристе.
          - Зашто, Паблито? Па и они су купци.
          - Туристи? – подсмехну се Пикасо. – Они су дошли да се проведу и јефтино летују у туђој беди.
          Уместо чувеног сликара појави се Mister New Wave.
          - Избацили су ме са карневала, замислите! Кажу: ово је само за посвећене и оне са кодом.


          Испред њих, зграде су се појављивале и нестајале, облаци се топили као сладолед на сунцу и расли као крем-пена из апарата. Затим се слика устали али врхови планина и горњи спратови зграда као да су били одсечени, постали су невидљиви.
          - Тамо су атељеа – објаснио је Mister New Wave. – То уметници мењају свет.


          - Мењају свет! – обрадовао се Амик. – Најзад!
          - Овај им се не свиђа? – упита Златана.
          - А вама се свиђа? – наглашено упита Амик.
          Ка5ан га забринуто погледа и пригрли Златану.
          - Зашто нападате Бога? – зачу се глас из висине. – Он може бити јадан колико и ви!
          Град пред њима је дрхтурио као велико сликарско платно на ветру.
          - Ено оне тројице из кафића „Код Јужне капије“ – препознао је Раде и брзо им приђе.


          - Здраво, момци! Вратили сте се, значи? Чамцем?
          - Ама какав чамац! – одговори први. – Изађеш на ону вашу Јужну капију и само пружиш руку у правцу који желиш и – већ си тамо.
          - Заиста? – зачуди се Раде.
          - Да, многи згодна капија. За све правце и сва времена.
          А ми путовали недељама, помисли Амик. И чудили се како то брзо пролазимо кроз историју, праисторију, будућност... А вечност? Да није ово вечност?
          - Како се зове ово место? Град, острво, шта ли је?
          - Зове се „Вртови“ – одговори младић. – Ено тамо пише.


          - Нешто ми је познато... – двоумио се Амик.
          - И мени – сложи се Раде. – Мада је тешко поверовати...
          - Идемо кући – одлучи ка5ан. – Није ово за нас.
          Вечерњи поветарац је јачао и тихо звиждао по палуби „Аргоа“ и око командног моста. Град је био у сенци а коси зраци сунца су бљештали на окнима зграда које су биле невидљиве. Тиха језа струјала око њих.
          - Ама, да ли све ово уопште постоји? – замишљено је питао Амик.
          - Постоји – потврди Раде. – Мораш веровати ако хоћеш да постоји...

ВИШЕ О "ВРТОВИМА..." НАЋИ ЋЕТЕ ОВДЕ - ЛИНК
         
          Миливој Анђелковић
          www.amika.rs

         


недеља, 18. март 2018.

ИЗАЗОВ НЕИЗВЕСНОГ – 107. наставак романа


              - Значи, пришли сте обали? Зашто је нисте снимили, да је бар видимо из даљине.

          - Јесмо – одговори Златана. – Три, четири пута.
          - Да видимо снимке! – узбуди се Амик и сви се окупише око Златаниног мобилног.

          Били су у просторијамаУДБЕ,   на месту где је све почело. Ту су сачињени први спискови путника – насељеника Византије, договорени први планови. За откривање непознатог, оног што се налази око њих, није било погоднијег места.
          Златана је укључила мобилни, видели су неколико њених селфија и онда... Шта ће се појавити? Град, сеоце, марина, рајска плажа? Међутим...
          


          - Шта је ово? – збуњено упита Mister New Wave.
          - Обала, и врхови планина окружени облацима – одговори Златана. – Али, не могу да се сниме. Зато сам их, одмах по доласку, нацртала.
          И она извуче блок и окрете лист.

      


          - Добар цртеж! – похвали је Раде. – Али ништа се конкретно не види.
          - Планине, облаци, бурни таласи – показивала је Златана зачуђено.
          - Били смо далеко од обале – објасни ка5ан.
          - Има много облака? – проверавао је Протеј. – То значи да има доста шума.
          - Или градских испарења – допуни га Амик.
          - А ко је ово? – упита Mister New Wave заинтересовано показујући фигуру на цртежу.
          - Па, мој драги кад је био дечко – увређено одговори Златана. – Види се на први поглед!
          - Да, види се – прихвати Амик. – Нема друге, него да обиђемо ту... ту обалу. Неизвесност изазива на трагање...
          - Да истражимо прво ово што је наше? – предложи Протеј. - Наше острво, обалу, континент, шта већ...
          - Наш је само овај градић окружен бедемима – одврати Амик.


          - Чим прођеш Јужну капију улазиш у таласање времена-простора, а то смо већ испитали.
          -  Доживели, и преживели – потврди ка5ан. - Ова река, велика делта или море, шта ли је, једини је поуздан пут.
          - Још је велики Хераклит Мрачни рекао: Земља, вода, ваздух... – поче Раде.
          - Није Хераклит него Емпедокле – исправи га Раде.
          - А пре њега индијски филозофи, па Буда – допуни их Амик.
          - Могу и они – није се збуњивао Mister New Wave. – А четврто, ватра, то је у нама – полетно заврши.
          - Ово је неки надреални свет – укључи се Протеј. – Чули смо за Јужну капију али има нешто још фантастичније од тога.
          - Фејсбук баш добро ради – замисли се Златана. – И Г Плус. Мислите на то?



          - То је глобална електроника. Мислим на то да смо овде већ месец дана а ни једна трговачка мисија, авион, хеликоптер, па ни дрон...
          - Чак ни брод, осим оних момака у чамцу – допуни га ка5ан
          - И ниједан изасланик који ће нас ослободити од нас самих – додаде Раде



          - Мораћемо да се сами спасавамо – објави Амик.
          - Надреални свет – потврди Протеј. – Тога нигде нема, осим овде.
          - Зашто да то кваримо? – упита Прекобарац. – Овакво место сам тражио преко пола света, још од Апашчике.
          - Морамо да сазнамо – био је упоран Амик. – Да би могли да уживамо.
          - Или да бежимо – настави Mister New Wave.
          - Како ко – замисли се ка5ан. – Док сам на броду са Златаном...
          - И док ради Фејбук и Г+ - настави Златана. – Никад у животу нисам имала оволико френдова и френдица. Заиста надреално.



          - Да обиђемо суседне обале – објашњавао је Амик. – Само да гвирнемо кога има и како је тамо.
          - Ја идем – прихвати Раде.
          - И ја! – сагласи се Mister New Wave. – То ће допунити моју хронику наших путовања.
          - Јеси ли при крају? – упита Раде.
          - Јесам, али на крају снаге воље...
          - Колико си написао?
          - Две и по... Скоро три стране. И у глави носим још десетак...
          - Када их истресеш на папир, редигујеш, допуниш, измениш и дорадиш – рачунао је Амик – имаћеш десетак страна.
          - Колико има „Рат и мир“? – упита Mister New Wave.
          - Четири књиге. Преко хиљаду страна.
    


          - А „Старац и море“?
          - Око 150.
          - Аух! – разочара се Mister New Wave. – 150!

        


          - Прекобарац и ја остајемо – изјасни се Протеј – да са Габаритним разрадимо финесе будућег пословања.
          - Зашто не бисмо кренули одмах? – упита Амик ка5ана. – Та обала је близу
          - Може! – сагласи се ка5ан. – „Арго“ је спреман, а ја и Златана смо ионако стално на њему.
          И смањена екипа – петочлана извидница пожури на „Арго“ који се смирено љуљушкао на кеју.



          Миливој Анђелковић
          www.amika.rs

субота, 03. март 2018.

ЧУДА СУ НЕМИНОВНОСТ – 106. наставак романа


          Како је прошла седељка у кафићу „Код Јужне капије“?
          Амик се нејасно сећао тупе омамљености и столова који су повремено лелујали док су се он и Раде присећали великог путовања. Низ Дунав, где је цивилизација почела, па кроз историју, пара и праисторију, до деда Мраза и гусара.
          

          
           Карту тог путовања могли су само да опишу, места и путокази су лебдели у времену и простору. Све се сажимало и ширило, као и кафић те вечери, и све је било толико лелујаво и релативно да би се им и сам Ајнштајн на томе позавидео.
        


          Више од миленијума сажето је у два-три месеца путовања, то се никако није могло објаснити. Као у романима који убрзавају и сажимају време и догађања. Као да су равни постојања замениле места – оно што је могуће у роману уграђено је у живот, а сам живот је истекао у романе.



          Уосталом, када се ка5ан и Златана врате са пловидбе знаће више о околини, па и о самом Амика.рс и себи самима.
          Сетио се оне тројице непознатих пијаних момака које су затекли у кафићу како спавају за столом.



          Тако су их и оставили у неко доба ноћи, а од њих би могао да сазна ко су, одакле су дошли, како...?
          И он се жустро уми и пожури у кафић.
          Али кафић је био празан, очишћен и умивен за јутарње госте.
          Дочекали су га као омиљеног госта, посадили за централни сто и донели дуплу кафу, уз напомену: „Кућа части“.
          Ту нешто није било у реду, осећао је Амик.
          - Јесмо ли ми ноћас платили она грдна пића? – упитао је опрезно.



          - Све је плаћено! – утеши га кафић-момак.
          Амик се опипа по џеповима и утврди да нема новчаник, а колико се сећао никад га није ни имао. Носим новчанице по џеповима, као папирне марамице?
          - Ко је платио – ја или Раде?
          - Не знам – одговорио је момак. – Чим смо вам дали рачун, појавиле су се паре.
          - А бакшиш?
          - И он, захваљујем. И то добар, већи од 10% рачуна.
          Не, тако се ништа није могло сазнати, схватио је Амик. И они су у истој равни као и ја.
          А она тројица, они што су спавали за столом?
          - Они пијани? Разбудили смо их на фајронт и отишли су.
          - Како? Где? Ко су они?
          - Кажу да су у близини... Дошли су чамцем до Јужне капије па тако и отишли. Ово су оставили.
          И момак даде Амику необичну фотку.


          - Оставили? – зачуди се Амик. – Шта је ово?
          - Опоменуо сам их да су то заборавили – објаснио је момак. – Не треба нам више – рекли су и отишли.
          Амик у џепу пронађе новчаницу, таман за дуплу кафу.
          - Ово кућа части! – понови момак и врати је.
          Амик изађе у свежину дана, први пут свестан да има новац у џепу. То нешто значи, знао је, али није желео да то даље разматра. Пренећу то Радетовој агенцији, па нека они брину, одлучио је.
          Градић је био тих и празан, једино је видео MNW како замишљено шетка по тргу.
          Кроз Јужну капију, сетио се. Можда су још тамо?


     
          Није било никога. Иза ње се видео мали залив где су могли да пристану чамцем и пут којим је такође могло да се дође у град.


           
          Онај исти пут којим су кренули на прво, кратко путовање и упознали ка5ана, Златану и MNW-а.
          Из даљине се зачуо писак који се брзо приближавао и прешао у продорно пиштање и тресак. Небо је бљеснуло са друге стране залива, а брда су се померила и залебдела.



          Закаснио је, помисли Амик сетивши се синоћне пијанке. Или је ово неки други? Да је треснуо у воду могао је да потопи „Арга“ са ка5аном и Златаном...
          А тада се предео промени. Као да је неко заменио декор. Више није било пута, ни залива, само густа шума. Лебдела је пред њим двоумећи се да ли да ту остане или оде негде даље. Њени облици се неколико пута померише као спокојно стадо оваца и замени је нов предео са брежуљцима и хоризонтом. Пут се опет појави, али неки други, а воде, залива, њих више није било.


          Немогуће, помисли Амик. Привиђа ми се. И, где је залив?
          Он тресну ногом о тло али се ништа не промени, само се мало фине, сипке прашине осу са врха Јужне капије.
          Одговор! – севну Амику кроз свест. Подсећа ме на своје прастаро постојање. Сви, увек, пролазимо кроз њу. Излазимо, самоуверени да знамо свој пут, а где ћемо доспети зависи од тренутног распореда декора, или простора, или судбине...
          Он се замишљено врати у град. Демони промена или добри дуси времена? Пут, залив, шума, брдо?



          Свеци – ђаволи, свељуди – богови, лепенски рибари и аветињски гусари...


          Уз обалу је управо пристајао „Арго“. 


          Лице Златане је изгледало забринуто, али је зато ка5ан зрачио од среће.
          Шта сте видели? – упита Амик нестрпљиво.
          Златана слеже раменима:
          - Као ниске бисера. Правог или лажног,,, Не знам...
          - Много острва! – настави ка5ан срећна лица. – Архипелаг! Биће дивно све то обићи!
          - Архипелаг? – зачуди се Амик и тада се сети фотке коју су оставили пијани момци.
          - Овакав? – упита.



          - Да, баш такав! – потврди ка5ан зачуђено. – Ја вама најновију вест а ви мени фотку о томе?
          - Е, мој ка5ане! – одговори Амик. – Чуда су неминовност. Раде је ипак у праву: кафић је чаробно средиште света.

Миливој Анђелковић

ОБЈАВА ВЕЧНОСТИ – 112 наставак романа

          Тог јутра небо су пресецали црвенкасти просеви.           - Биће невреме! – изјави ка5ан и уједе се за усну: море је било ...