недеља, 25. фебруар 2018.

АГЕНЦИЈА „БРИГОНОСАЦ“ - 105. наставак романа

          У кафићу су се ускомешали, зачула се тиха музика, два момка су им примакла столице да безбрижно седну – није шала, опет је дошао ранији најбољи гост!
         

          - Трофазни шатл? – сугестивно је предложио Амик.
          Раде га зачуђено погледа и одмахну главом.
          - Вотку са лимуном, без леда – наручио је.
          - И мени, исто – невољно је пристао Амик и помислио: ово не изгледа добро.
          - И појачајте музику! – затражио је. Можда ће то да промени ову суморну, радну атмосферу агенције коју је Раде пренео и овде.
          Са разгласа се разигра гитара и једна од Радетових омиљених песама:

          Натанковао сам Пунта
          у бисаге насуо еуро-блага
          и кренуо на пут дугачак,
          све до чувеног Хага...

          Али, Раде се ни не помери.
          - И велиш – агенција? – упита Амик.
          - Агенција! – потврди Раде.
          - „Бригоносац“?
          - „Бригоносац“!
          - Е, баш си разговорљив! – пребацио му је Амик. – И како их носите, те... бриге?
          - Лако. И тешко. Како коју.
          - Ама, какве бриге, чије бриге, шта ће ти то?
          - За то си ти крив! – изјави Раде и полако испи вотку.
          - Ја!?!? – зграну се Амик. – Још две вотке, исте – наручи збуњено. - Како ја?


          - Књига у чијем писању можеш да учествујеш...
          - Е, ја нисам учествовао. Ја сам је користио. Ово сам преписао из ње.
          И он из досијеа извуче рекламни летак.
          - Само сам назив фирме променио, ово на крају.



          Амик прелете очима преко текста, испи вотку, махну за још један круг и припали цигарету да добије у времену.
          Ко би рекао да ће тај роман – мислио је – ово чудо да направи! И где баш то, од толиког материјала у роману?
          - А зашто баш – агенција? Могао си да тражиш благо Ел Дорада, преко Гугла, мапа, путописа? Или да откријеш како је стварно изгледала она фамозна византијско-плава!


          Који је састав њене формуле и односи боја у њој, да се поново добије? Или да откријеш тајну Плавог стуба и сила у њему? А ти узео да бринеш... Шта?
          И Амик привуче досије к` себи.



          - Могу да погледам, надам се...
          И отвори га
          Читао је на прескок и дијагонално:

          „БРАЋА И СЕСТРЕ 

          Велика, богата, цењена породица.
          Три брата и две сестре...
          .....
          .....
          .....
          - Не. Ја сам друга кћи. Она која је умрла.


          ДРУГАЧИЈИ ЖИВОТ

          Испод самог врха планине Пљачковице живела је...
          ......   
          ......   
          .....    
          .....
          Где су, како су, шта је било и шта је сада са њима?
          Да ли је другачији живот могућ?

         
          БУБЊЕВИ У НОЋИ

          Бубњеви – чули су се свуда: у градићу, изван града
          ......
          ......
          ......   
          .....    
          .....
          да ли је она било шта померила у вечитости пејзажа и равнодушности судбине...
          Да ли је? Шта смо то славили или тужили?
         
          Затим се вратио на почетак и прочитао сва три текста.  


          - И шта ћеш са овим породичним историјама, животним судбинама? То ни баба Ванга не би могла да реши?
          - Радим по систему моје бабе Смиљане.
          - Твоје бабе? А како то? Ако није тајна.
          - Видиш, моја баба Смиљана је била чувена у селу и околини. Људи су долазили да јој испричају своје невоље и бриге, а она је сваку записивала са неколико квржица на посебну цедуљу, одлагала је у металну кутију са излизаном сликом анђелчића


 и стављала руку муштерије преко ње, уз бајалицу.
          - Коју ти ниси запамтио...
          - Јесам. Иде овако; „Брига бригу забригала, једна другу закопала, ој!“
          - И?
          - И ништа. Муштерије оду, а баба Смиљана нешто плете и мрмља у плетиво.
          - И како решава?
          - У томе и јесте вештина – ништа не решава. Већи део сам живот реши. Тек, повремено дође нека од муштерија и донесе уздарје: новац, поклоне, печено прасе, колаче.... Мука је решена и она се тако одужује.
          - И ти мислиш, тако... Да мрмљаш... Јеси ли почео да плетеш?
          - Не зезај. Какво плетење! Доста је што муку и бригу запишем. Тако је предам судбини, свемиру, вишим силама... Једино их повремено призовем, за сваки случај: „Брига бригу забригала, једна другу закопала, ој!“
          - Ооооој! – одазва се Амик.


          - Ето видиш, та бајалица има неку моћ. И ти си је прихватио. А онај, чија је то брига и мука, осети се ослобођен притиска и негативне енергије и сам почне да је решава...
          - Па да ти истоварим моје муке и бриге...
          - Бриге? Ти тога немаш. Ти си оперисан од свих брига и дугорочних мука.
          - Мислиш? Ево једне, заједничке...
          И Амик показа на сто у углу кафића.



          - Ко су они? Одакле су? Шта ће овде?
          - Сазнаћемо – мирно одговори Раде. – Кад се врате ка5ан и Златана.
          - Можда си у праву. Ка5ан и Златана су отпловили у обилазак околине. Баш ме занима шта ће да открију. Јер...
          И он заћута.
          - Јер? – подстаче га Раде.
          - Ми, Амика.рс, нисмо више тамо где смо били када смо кренули на путовање. Сећаш се карте Дунава низ који смо кренули.... Негде смо променили правац, и то много пута а Амика.рс је сада у некој делти, на језеру или слатководном мору.
          - Је ли? – зачуди се Раде. Записаћу то у „Бригоносац“ па ће се већ решити...     
          Из звучника се изви сетан глас:

          Док се Балкан још мешкољи
          и док светлости још  има
          Господе подари сваком по жељи
          И не заборави, молим те, не заборави
          На мене!

          - Па, сазнаћемо све то за који дан, кад се наши врате са меденог путовања – одговори Раде и окрете се ка шанку.
          - Момци, деде, два трофазна шатла!



          - Али са новим амрелчићима, нећу да видим оне старе!
          Пића стигоше, и обојица отпише по ритму песме:

          Мудроме дај главу
          плашљивцу коња
          бржег од сене,
          срећнику пара дај
          и не заборави,
          молим те не заборави
          на мене!...

          - И да брига бригу забрига – додаде.

          Миливој Анђелковић

          www.amika.rs

субота, 17. фебруар 2018.

ВЕЧНОСТ или ВИРТУЕЛНОСТ - 104. наставак романа




Вратили су се у www.amika.rs  и све оно што је месецима било предмет размишљања и брига, заменила су сећања на узбудљиве дане путовања. Самог Амика није толико изненадила чињеница да су сви они, и „Арго“


и Amika.rs


стварно постојали, колико то што је један лик из књиге, оне коју су на броду читали, био такође ту, међу њима!


          Ако Габаритни постоји, мислио је Амик, онда смо ми неспорни као личности а не само као повремено оживљен ликови романа. Стари бедеми Амика.рс су и даље су били чврсти и сигурни, зграде и просторије недирнуте, као што су их оставили. Танушна линија између постојања и ништавила повукла се негде у прошлост, коју је требало поново посетити да се не би сама вратила, унижена и разгоропађена.
          Габаритни је заиста био финансијски руководилац „Сигурне куће“, као што је то на броду одлучило Велико веће.
Истина, прамајка


је тражила да га врате његовој мајци на дораду, али како је он тврдио да је његова мајка Светски финансијски систем, ово у „Сигурној кући“ је било једино доступно  решење.
          То што је кућа била празна није га нимало забрињавало – његове пословне шеме и акције детаљно су разматрали Протеј и Прекобарац, додајући понеку финесу. Све је било спремно, а Амик се надао да ће тако и остати – спремно и празно...
          Златана је одмах отворила профил на Фејсбуку и са великим изненађењем установила да постоји још 30 и ко зна колико Златана – до 30 је бројала. Онда је отворила други профил као Златана Златана и суочила се са још четири-пет Златана Златана. Сетила се путоказа на понуђени профил са 10.000 френдова



али тај правац више није могла да нађе. Њен трећи профил најзад је био јединствен Златана – girl crew „Арго“ – девојка из посаде „Аргоа“ и тако је ушла у историју Фејбука за ту недељу, па и за месец.


          Забринуто је обишла и испитала цео град Amika.rs и околину, прецизно нацртала његов план са свим бедемима и зградама и тиме ушла у историју Amika.rs – а.


          Није обележила намене просторија и зграда јер је мислила да оне морају да буду другачије. Али све њене намере о прерасподели простора нису имале никакав одјек – куће су већ биле подељене или мање пожељне и празне. Осећала се скучено, могла је да се башкари у малом простору оивиченим старим бедемима.


          А желела је много више, 10.000 френдова, узбудљив живот и непознате просторе


          која се никако нису појављивала. Све је било исто, као да је загазила у вечност.
          Ка5ан се посветио Златани и гланцању „Арга“ који је изгледао неуништив - ни трага великог путовања. Чак су и залихе намирница биле безмало неначете, увек  свеже. То га није обрадовало, напротив, веома га је забринуло. Седео је замишљен на прамцу, па на крми а трагови неумољиве вечности ројили су се око њега: палуба, конопци, бљештави месингани делови, град па чак и река, која је можда била велика делта, језеро или морски залив. Град му је деловао сабијен и затворен као


И све то га сапињало невидљивим везама, тананим као паучина.
Идем мало около, да видим докле се простире та... та... па паучина вечности! – помишљао је.
          MNW је зането лутао обалом и нестајао на дуже време – да ли се сањарио о профилима на Фејбуку или је заиста писао о путовању још се није могло сазнати.
          Али Раде... Још првих дана Амик је од њега добио књигу „Осмех Византије“ са обележеном страном о некој агенцији из ратних времена.

          Када га је потражио у кафићу „Код Јужне капије“, забринуо се. Тамо је ретко свраћао, увек са неким папирима.
          Пише песме, забринуо се Амик. Уместо чврсте, вечне прозе, он тражи егзибиционе емоције као и стотине хиљада других. Више сам од њега очекивао...
          Повремено га траже разни људи, рекоше у кафићу, и ми сваком, на његову молбу, дајемо адресу Агенције.
-         Агенције?! – зину Амик и загледа се у жуту визит-карту коју је добио.



          Пожурио је тамо, загледајући визит-карту. Карта је постојала. А Агенција? Нека Радетова ујудурма? Неостварен сан? Зез за кез?
          И Агенција је постојала са истим текстом на вратима.
          Унутра је затекао замишљеног Радета окруженог фасциклама, док је Златана нешто укуцавала у лаптоп.
          - А ту си! – обрадова се Амик. – Ту сте! – исправио се.
          Златана му се кратко осмехну, а Раде прелете очима преко њега, закопа прст у досије пред собом, обележи то место и, некако невољно, устаде да га поздрави.
          Амик махну руком испред својих очију, кришом се уштину за бутину, али није било сумње – то није била визија.
          - Агенција? – упита.
          - Ето – одговори Раде скромно и тутну му у руке црвену визит-карту са истим текстом какав је већ имао.
          Ствари постају надреалне, помислио је Амик: жуто и црвено, семафор, фудбал, две боје дуге, неки штос у колору...
          - Не – рекао је одлучно. – Идемо на причу и пиће!
          Жути картон је показао Златани, црвени Радету и зграбио га под руку.

         
           Златана је још стигла да их обавести:
          - Сутра испловљавамо на неколико дана, ка5ан и ја, па да знате...
          - Медена пловидба? – упита је Раде.
          - И медена! – сложи се Златана.
          После овог путовања деловала је зрело, као неко ко је већ све доживео. Али она одмах поквари тај утисак.
          - Направићу много фотки! Сви на Фејсбуку има да позелене од зависти!
          - Па, срећан пут – пожеле Амик и повуче Радета ка вратима.
          Раде у пролазу покупи папире са стола, климну главом Златани и они изађоше из Агенције.
          Ово је историјска сцена, помисли Амик: ја Радета одвлачим у кафић!
          Немогуће!
          Али поглед на два картона у његовој руци – жути и црвени – освести га. Ово се стварно догађа! Стварност поново добија црвени картон! А жути – он, Амик.

Миливој Анђелковић



ИНТЕРНЕТ ПРЕ ИНТЕРНЕТА - 111. наставак романа

            Јутарњи зраци сунца још су се преламали кроз ниске облаке када је Златана усплахирено потражила будне и радознале. А било их ј...