субота, 17. фебруар 2018.

ВЕЧНОСТ или ВИРТУЕЛНОСТ - 104. наставак романа




Вратили су се у www.amika.rs  и све оно што је месецима било предмет размишљања и брига, заменила су сећања на узбудљиве дане путовања. Самог Амика није толико изненадила чињеница да су сви они, и „Арго“


и Amika.rs


стварно постојали, колико то што је један лик из књиге, оне коју су на броду читали, био такође ту, међу њима!


          Ако Габаритни постоји, мислио је Амик, онда смо ми неспорни као личности а не само као повремено оживљен ликови романа. Стари бедеми Амика.рс су и даље су били чврсти и сигурни, зграде и просторије недирнуте, као што су их оставили. Танушна линија између постојања и ништавила повукла се негде у прошлост, коју је требало поново посетити да се не би сама вратила, унижена и разгоропађена.
          Габаритни је заиста био финансијски руководилац „Сигурне куће“, као што је то на броду одлучило Велико веће.
Истина, прамајка


је тражила да га врате његовој мајци на дораду, али како је он тврдио да је његова мајка Светски финансијски систем, ово у „Сигурној кући“ је било једино доступно  решење.
          То што је кућа била празна није га нимало забрињавало – његове пословне шеме и акције детаљно су разматрали Протеј и Прекобарац, додајући понеку финесу. Све је било спремно, а Амик се надао да ће тако и остати – спремно и празно...
          Златана је одмах отворила профил на Фејсбуку и са великим изненађењем установила да постоји још 30 и ко зна колико Златана – до 30 је бројала. Онда је отворила други профил као Златана Златана и суочила се са још четири-пет Златана Златана. Сетила се путоказа на понуђени профил са 10.000 френдова



али тај правац више није могла да нађе. Њен трећи профил најзад је био јединствен Златана – girl crew „Арго“ – девојка из посаде „Аргоа“ и тако је ушла у историју Фејбука за ту недељу, па и за месец.


          Забринуто је обишла и испитала цео град Amika.rs и околину, прецизно нацртала његов план са свим бедемима и зградама и тиме ушла у историју Amika.rs – а.


          Није обележила намене просторија и зграда јер је мислила да оне морају да буду другачије. Али све њене намере о прерасподели простора нису имале никакав одјек – куће су већ биле подељене или мање пожељне и празне. Осећала се скучено, могла је да се башкари у малом простору оивиченим старим бедемима.


          А желела је много више, 10.000 френдова, узбудљив живот и непознате просторе


          која се никако нису појављивала. Све је било исто, као да је загазила у вечност.
          Ка5ан се посветио Златани и гланцању „Арга“ који је изгледао неуништив - ни трага великог путовања. Чак су и залихе намирница биле безмало неначете, увек  свеже. То га није обрадовало, напротив, веома га је забринуло. Седео је замишљен на прамцу, па на крми а трагови неумољиве вечности ројили су се око њега: палуба, конопци, бљештави месингани делови, град па чак и река, која је можда била велика делта, језеро или морски залив. Град му је деловао сабијен и затворен као


И све то га сапињало невидљивим везама, тананим као паучина.
Идем мало около, да видим докле се простире та... та... па паучина вечности! – помишљао је.
          MNW је зането лутао обалом и нестајао на дуже време – да ли се сањарио о профилима на Фејбуку или је заиста писао о путовању још се није могло сазнати.
          Али Раде... Још првих дана Амик је од њега добио књигу „Осмех Византије“ са обележеном страном о некој агенцији из ратних времена.

          Када га је потражио у кафићу „Код Јужне капије“, забринуо се. Тамо је ретко свраћао, увек са неким папирима.
          Пише песме, забринуо се Амик. Уместо чврсте, вечне прозе, он тражи егзибиционе емоције као и стотине хиљада других. Више сам од њега очекивао...
          Повремено га траже разни људи, рекоше у кафићу, и ми сваком, на његову молбу, дајемо адресу Агенције.
-         Агенције?! – зину Амик и загледа се у жуту визит-карту коју је добио.



          Пожурио је тамо, загледајући визит-карту. Карта је постојала. А Агенција? Нека Радетова ујудурма? Неостварен сан? Зез за кез?
          И Агенција је постојала са истим текстом на вратима.
          Унутра је затекао замишљеног Радета окруженог фасциклама, док је Златана нешто укуцавала у лаптоп.
          - А ту си! – обрадова се Амик. – Ту сте! – исправио се.
          Златана му се кратко осмехну, а Раде прелете очима преко њега, закопа прст у досије пред собом, обележи то место и, некако невољно, устаде да га поздрави.
          Амик махну руком испред својих очију, кришом се уштину за бутину, али није било сумње – то није била визија.
          - Агенција? – упита.
          - Ето – одговори Раде скромно и тутну му у руке црвену визит-карту са истим текстом какав је већ имао.
          Ствари постају надреалне, помислио је Амик: жуто и црвено, семафор, фудбал, две боје дуге, неки штос у колору...
          - Не – рекао је одлучно. – Идемо на причу и пиће!
          Жути картон је показао Златани, црвени Радету и зграбио га под руку.

         
           Златана је још стигла да их обавести:
          - Сутра испловљавамо на неколико дана, ка5ан и ја, па да знате...
          - Медена пловидба? – упита је Раде.
          - И медена! – сложи се Златана.
          После овог путовања деловала је зрело, као неко ко је већ све доживео. Али она одмах поквари тај утисак.
          - Направићу много фотки! Сви на Фејсбуку има да позелене од зависти!
          - Па, срећан пут – пожеле Амик и повуче Радета ка вратима.
          Раде у пролазу покупи папире са стола, климну главом Златани и они изађоше из Агенције.
          Ово је историјска сцена, помисли Амик: ја Радета одвлачим у кафић!
          Немогуће!
          Али поглед на два картона у његовој руци – жути и црвени – освести га. Ово се стварно догађа! Стварност поново добија црвени картон! А жути – он, Амик.

Миливој Анђелковић



Нема коментара:

Постави коментар

ИНТЕРНЕТ ПРЕ ИНТЕРНЕТА - 111. наставак романа

            Јутарњи зраци сунца још су се преламали кроз ниске облаке када је Златана усплахирено потражила будне и радознале. А било их ј...