недеља, 22. април 2018.

АВАТАРИ НАШИХ ДАНА – 109. наставак романа

Приповест на 33 екрана 

          У башти кафића „Код Јужне капије“ седео је Mister New Wave и зането проучавао неку фотку.
          - Ево га! – зачуди се Амик. – Ја сам био убеђен да он седи и пише путопис.
          Раде одмахну руком: - Путопис? Пут је издржао, али опис… То је теже од пута.
          - Шта то проучава наш млади пријатељ? – упита Амик.
          - Баш сам на вас двојицу мислио – обрадова се Mister New Wave и показа им фотку. – Ово је Магична рука из Тарота. Тако се слажу карте. Е, видите, по тој шеми смо ми путовали кроз време.



              - Један је Сингидунум, одакле смо пошли. Два су стари Словени. Три је историја и праисторија. Четири је Господар прича. Пет је Амика.рс где смо сада. А Шест је, наравно, профитабилна будућност
          - Пет? Ту ћемо и остати – сетно додаде Раде.
          - Ја бих се спустио мало доле – изјасни се Mister NewWave.
          - И ја! –сложи се Златана.
          - Занимљиво... – додаде Амик. – Тога сам се бојао да наше одлуке нису биле наше. Али изгледа да увек можемо да одемо одавде.
          - Бродом, до неког сличног изгубљеног магичног броја ... – изјави ка5ан 5ар 5тровић.
          - Ама не! – узбуди се Амик. – Постоји много лакши и бржи пут. Чиста магија виртуелног!
          И он их одведе до Јужне капије.



Пролаз је тајанствено мудровао, нудећи сладуњаву реалност, тек начету ту и тамо. Амик значајно диже руку и  махну.



         Предео око њих се заљуља, ветар им прошара кроз одећу и све је био другачије.
          Пред њима је био низ столова и клупа на травњаку и неколико група људи и жена. На придошлице нико се није ни осврнуо и они збуњено седоше за први сто.
          - Ниче био један од првих познатих Европљана – причао је господин са брадицом - који је користио писаћу машину.
          Он махну руком и у ваздуху, над столом, се појави



          - Ех, Ниче? – сумњичаво проговори дама са шеширићем и заводљиво осмотри придошлице. Mister New Wave јој се лако наклони и она брзо скрену поглед.
          - Да, баш Ниче! – потврди брадица. - Међутим, то је био онај период када је излетао на улицу да би  пољубио коња, па се нико није угледао на њега. Али на Толстоја, многи!
          Он опет махну.


              - Када је машина стигла у Јасну Пољану, мужици су прискочили да је прихвате и однесу грофу. Са задовољством су коментарисали:
- Баш фино, баћушка! Сада ће Лав Николајевич моћи да се одмара а писаћа машина ће писати уместо њега!
          Сви се насмејаше.
          - Тако данас мисле за компјутере – рече дама и поново се загледа у њих. Mister New Wave јој је нешто сигнализирао прстима, али она само напући уснице и одмахну главом.
          - У Београду писаћу машину први је, негде око 1890. године, набавио Марко Стојановић. Адвокат, касније вицегувернер Народне банке. Уградио је ћирилична слова и послао прве тужбе, жалбе и поднеске. Одговори су убрзо стигли: 


                  - То је било пре Европске уније? – упита Mister New Wave. – Или после? 
- У Америци – настављала је брадица и призвала нову визију:


.          Дама са шеширићем устаде и пође стазом, а Mister New Wave похита за њом.
          - Она ће му објаснити кад је стартује – знао је Раде.
          - Види ти малог! – задиви се Амик. – Баш је активан.
          Mister New Wave је брзо сустигао даму. Наклонио се, скинуо шешир и положио га на срце. Она је нешто одговорила, севнула очима, показала руком у страну и... 


          Mister New Wave се окретао, загледао на све стране, али ње нигде није било. Он се покуњено враћао, а Амик и Раде му пођоше у сусрет.
          - Да утешимо дечка? – предложи Раде.
          - Шта то би? – упита га Амик.
          - Као и увек – признаде Mister New Wave. – чим ми се нека свиди, она нестане!
          - Па показала је руком – објасни Златана. – То је као заказани састанак.

          И они пођоше у правцу који је дамица показала. Прво се појави табла



                 Иза ње је био неки штанд и продавац.
          - Изволите, господо! – понудио је. – Шта је по жељи: наутика, луксузни аранжмани, радне дозволе...
          Пред њим су стајале фотокопије пријава и уплатница.
          - Ми то већ имамо – изјасни се Раде. – Него, овде је нешто мирно, мало људи... Како иде посао?
          - Не жалим се – изјасни се продавац.
- Како проналазите путнике? – интересовала се Златана.
- Проналазим??? – осмехнуо се продавац. – Сами се јављају. Огласи, лични позиви... А Фејсбук, знаш шта је то? Тај Фејсбук, он је чудо!



- Фотке на Фејсу? – сугестивно је додао Mister New Wave. – Ја тамо имам повећи ранч и неколико апартмана.
- Благо вама! – похвали га Златана.
Продавац их подозриво погледа.
- Да, фотке. Пошаљем рекламне. Неки их одмах окаче. Па пожеле да буду тамо.
- Толико белосветских путника? – зачуди се ка5ан 5ар 5ровић, подозриво га погледајући.

- Буде и путника. Већина би да ради и путује. Боље да раде на лукс-броду по Карибима него у неком провинцијском хотелу.


               - И? – није разумео Амик.
          - Нема и. Узмем проценат од сваког посла.
          - Па како оду одавде до Кариба?
          - Зашто да оду? Овде им је добро. И сан им је испуњен: имају карту за брод и радну дозволу... Хоћете ли и ви да се укључите? Ево, имам понуду која се не одбија: 1.220.000 долара! Само се јавите и попуните:


            - Моје је 20% - додао је.
          - Велики је износ – нећкао се Mister New Wave. – Доста вам је 5%.
          - 15% - попусти продавац.
          Иза шумице пред њима чули су се гласови и топот многих ногу.
          - Склонимо се – предложи продавац. – Ево опет војске!
          И он у три покрета склопи штанд и пође ка шумици.
          - Највише 10%! – понуди Mister New Wave.
          - Важи: 10%! Договорено! – одговори продавац не окрећући се и нестаде међу стаблима..
          - Да се и ми склонимо? – предложи  Раде и они се склонише међу прва стабла.
          На стази се појави стој војника и застаде у хладу на почетку шумице.


             - ... кад оно кафаница, мала, топла, задимљена – прича један од њих. - Као наручена за нас. Још нисмо ни сели а пиво, вињак, ракија, стижу на сто. Мештани, часте војску...  У неко доба, ето музике, и певаљка, има шта и да чујеш и да видиш. А музика распалила, оно чега нема на радију и телевизији. А кад дође  «Циганчица воду гази. Како? Овако!» Певаљка пева, игра и показује, подиже сукњу, мало, па више, па до колена, до бутина... 




Музика убрзава, пиће се долива и празни, а песма стигла до гаћица, па до ластиша и до пупка...
          - Ех! – сетно убаци неко. – И, шта би?
          - У неко доба пођемо, пијани, луди, показујемо како циганчица воду гази... Снег нападао па ништа не видимо, тесне нам улице и одлутамо негде подаље, до дугачког, правог друма покривеног снегом. Идемо и посрћемо, сваки час запињемо за неке избочине и псујемо друм, путаре и домаћине због грбина и рупа, а светлећи канделабри пролећу пољем. Док један од нас не дрекну:

          - Пази! Воз!!!



-Попадасмо у јарак, а воз поред нас. Тутњава, дим и врелина, фриз осветљених прозора и црвени фењер на последњем вагону... 
- Ма, само причаш – јави се неко. – За тебе је отац, када те је испраћао у Армију, на радију наручио песму «Спремио сам свог дората»..
- Није за мене. За Уроша – одговори први и настави - У касарни смо кажњени дебело, неизлазак у град, дежурства, пожарства... Али шта је то према циганчици која воду гази, и оној црној тутњави изнад нас, и светлећим куглама које лебде пољем?
           - Идемо! – рече други. – Биће опет казне...
           И одоше, журно.
                   - Лепо је у тој војсци! – чежњиво примети Mister NewWave.
           - Ех, лепо! – прогунђа Раде. – Зато си још приправник, што не знаш.
          Стазом промину ужурбано друштво, оно за столом. И поред све журбе брадица је завршавао причу чија је визија остала за њима:
- Неки прамаг маркетинга дошао је на генијалну идеју: платити Марку Твену, чувеном аутору “Доживљаја Тома Сојера”! Да свој следећи рукопис романа прикаже као да је писан на писаћој машини! Твен је прихватио понуђену надоканаду, брзо је организовано прекуцавање рукописа и појавио се његов нови роман! То је био наставак славног „Тома Сојера“ искуцан на писаћој машини. Тако су „Хаклбери Фин“ и писаћа машина освојили свет... !!! – долепршале су задње речи.

           Тада се негде из висине зачу песма. Продоран, агресиван глас наглашавао је сваку реч:

          Nothing to fear, nothing to worry,
           It is an old, well known story.
           Don't think too deep,
           Don't loose your sleep
           Just another nation goes to reservation..



         Последње речи се изгубише у тутњави експлозија. На крају пољане се приземљио падобранац и скотрљао у удолину. Он откачи падобран, сакупи платно у сакри га у удубљење између два повећа камена. Затим се попе уз обронак, осмотри околину и леже на сам врх.
Доле су се разбуктавали пожари, завесе дима су се дизале високо у небо. Ветар је доносио мирис нагоретине, звуке сирена и панике. Између гласова које је доносио ветар провлачио се исти тон који је јачао - људски лелек.
- Блажени су они који оплакују, јер утеху ће добити – проговори   падобранац, одмахујући главом.
- Блажени су они - одговори му непознати, тамни глас - који су гладни и жедни праведности...
Амик, Раде и Mister New Wave се тргоше. Глас је долазио негде одгоре.
- Блажени су милосрдни - рече падобранац мукло и искрену главу - јер ће им се милосрђе дати...
Видела се само прозрачна, лелујава сенка.
Непознати се насмеја: - Блажени су и миротворци јер они ће бити названи децом божјом... А ти, милосрднo анђелче? Како се ти у то уклапаш? Чије си ти дете, Дејве Зелко, када си починио све ово?
- Ко си ти? - упита Дејв запрепашћен сазнањем да неко у овим далеким гудурама зна његово име.
Угледали су само 


- Ти! - узвикну Дејв. – Значи, ипак си дошао?
          - Блажени су милосрдни - настави тамни глас. - То, видим знаш. А знаш ли ово: Блажени су они који су гладни и жедни праведности...
- ... јер ће се њихова глад и жеђ утажити – оклевајући одговори Дејв.
- Тако је – потврди тамни глас. – И биће тако. Али када све то знаш, зашто си ти, потпуковниче Дејве Зелко, починио све ово?
Дејв саже главу, без речи.
Ноге у кожним сандалама се померише, видели су Његову огромну лелујаву сенку која диже руку, показа на Дејва и нестаде.

Доле, пожари су буктали, завесе дима су замрачивале небо.



Ветар је био пун чађи а одгоре...
Одгоре се зачу лепет тешких крила.
Хеликоптер, или...
Пронашли су га, помисли Амик. Али ко? Њихови, његови или Његови?
- Бежимо! – прошапта Раде. – Није ово за нас...
- Аух! – јекну Mister New Wave. – Тако, значи, изгледа војска и рат!
- Ћути и бежи – поучи га Амик док су сагнути трчали натраг.
          На крају стазе, између сада празних столица, потражише простор на коме су се појавили. Иза њих се више ништа није чуло, није било ни трагова дима на небу.
          - Да ли је хаос био илузија, или нас илузија спасава од хаоса? – упита Амик.
          Сви су ћутали, само је Златана нешто видела.
          - Стиже одговор – и она показа на узвишење поред њих. – Љубав не зна за препреке!

          И заиста, на врху се зазеленео лелујави...


         ... а усхићење Mister New Wave се претворило у збуњеност.
          - Дан када су одбегли сунцобрани! – Раде је знатижељно загледао небо.
          - Неки празник? – упита Амик.
          - Љубавна порука – објасни Златана. – То госпођица шаље нашем Mister NewWave своју мејл адресу: suncobrani@avatari.net
          - И поручује му – додате ка5ан 5ар 5ровић – све је однео рат и ветар...
          - 5ре! – опомену га Златана.
          - Ово са адресом ми се највише свиђа – изјасни се Mister New Wave.
          - Увек има наде за љубав – подстаче га Златана.
          - Значи, идемо кући! – преведе то Амик на језик својих жеља и махну руком.
          Ништа.
          Он то понови, па покуша другом руком. Опет ништа.
          - Ако много машете – чули су глас – отићи ћете у Бермудски троугао!


                            Окренули су се.  


 Видећи њихове запрепашћене очи лик намигну и, да их увери у своје постојање, лагано испружи руку и отресе невидљиву прашину са својих крилаца.
- Хермес! – препознао га је Раде.
          - Гласник између богова и људи који лети кроз простор и време – сетио се Амик.
           - И владар интернета! – додао је Mister New Wave.
           - Да, ја сам – потврди Хермес спокојно. – Блокирао сам сва махања осим Њиховог. А ви, шта сте се укочили, као да ме нисте очекивали?
            - Ни... смо... – одговори Раде збуњено.
           - Ви, људи, баш ме ангажујете! Разносим ваше умотворине и омашке, и чувам поруке из прошлости. Неке сте примили, а остале – он одмахну руком - када за њих будете спремни.
                   Он седе на столицу:
           - Видим да треба да вас мало поучим – рече замишљено. – Ви верујете да су чуда нестала. И јесу, али оно што се догађа још увек су чуда. Никад се више неће догодити, велите, она прича о кинеском сликару који је савршено насликао језеро са чамцем. И, када је цар почео да налази мане на слици, језеро је надошло и поплавило двор, а сликар је сео у чамац и отпловио...
                    - Где је... – започе Златана... отпловио?
- У другу реалност, то је бар јасно.



          - Скривена реалност? – упита Mister New Wave.
          - Ви, људи, баш сте забавни. Толико да вам и сам велики Зевс завиди.
          - Он је још... владар? – упита Амик.
          - Владар прошлости – објасни Хермес. - Али сада ви, људи, чините чуда.
          - Мислите на путовања у свемир и електронику?
          - Не, него на грдне глупости. Да вас пустимо у Сферу, све нивое би запалили. Недостаје вам поглед из огледала.
          - Мислите на онај пре јутарње тоалете? – упита Златана.
- Ево овако...- стрпљиво настави Хермес. - Уђите у кафић са паралелним огледалима и погледајте себе са леђа – нећете се препознати. Ваше познато ЈА суочиће се са једним од непознатих ваших ЈА које круже светом. Множина ваших ЈА већ постоји и они, нови и другачији, шеткају около. То су визије којих нисте ни свесни.
          - А визије наших књижевника и политичара, па присни разговори пријатеља који нам се поверавају? Зар то нису нови нивои, језера која долазе по нас? – упита Раде.
          - То су бајке из ваше реалности, оне не залазе у Сферу.
           Хермес устаде: - А та ваша реалност, то је само један линк! Ово овде је други, или 1.002. линк... Стално их додајемо укупном свепостојању. Одох, а сада можете да машете.
          И он се сјури у висине, сажимајући се у светлосни сноп који пулсира и топи се.
          - Аух! – одахну Раде. – Видесте ли ви ово?
          - Махните сада – ужурбано предложи ка5ан 5ар 5ровић.
          Амик опрезно диже руку, замаха прстима и они се нађоше под дверима Јужне капије, у сигурности Амика.рс.
          Ка5ан 5ар 5ровић за сваки случај опипа зид капије – био је чврст, постојан и непроменљив.
          - Како је оно Хермес рекао – преслишавао се Раде док су журили ка кафићу: - Стварност је само један линк...
          Изнад њих блесну плавичаста муња која се муњевито разастре небом и нестаде.
          Још један свет се отворио – помислио је Амик. А ово што смо видели, чули, доживели и прочитали требало би размотрити поново...

         САМО ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ  ПОНОВО РАЗМАТРАТИ ову интернет–приповест на 33 екрана - овако изгледају њени ликови



А доле је линк где ћете наћи више о „Аватарима наших дана“


Миливој Анђелковић



Нема коментара:

Постави коментар

ИНТЕРНЕТ ПРЕ ИНТЕРНЕТА - 111. наставак романа

            Јутарњи зраци сунца још су се преламали кроз ниске облаке када је Златана усплахирено потражила будне и радознале. А било их ј...